Rad od kuće zvuči kao san, ustaješ bez alarma, radiš u pidžami, štediš vreme na put do kancelarije. Ali kad malo dublje zagrebeš, shvatiš da je pravi izazov zapravo napraviti razliku između posla i života, jer se sve dešava – na istom mestu. 

Meni je na početku to bilo jako teško. Laptop mi je bio stalno upaljen, taskovi u glavi i kad pravim večeru, a radno vreme se nekako neprimetno produžavalo. Nije bilo onog osećaja da sam “izašla s posla” jer bukvalno, nisam. I bilo je dana kada mi se činilo da više ne znam kad radim, a kad živim. 

Vremenom sam naučila koliko je važno da postavim granice. Ne kažem da mi sad uvek uspeva, ali se trudim da posle radnog vremena napravim totalni off, ugasim laptop, sklonim telefon i prebacim se u svoj svet. 

Kako ja balansiram? 

Kada završim s poslom, trudim se da što pre izađem iz tog “radnog moda”. Nekad je to šetnja po kraju uz muziku, nekad kafa s prijateljima, bioskop, pa čak i obična šolja kafe na terasi. Bitno mi je da uradim bilo šta što nema veze s poslom, da se isključim i dam sebi prostora. 

Ponekad se uhvatim kako ipak ostanem duže online, završim još nešto “na brzinu”, i to je ok. Desi se svima, samo je važno da to ne postane navika i da ostane u granicama normale. 

Šta mi je pomoglo da napravim balans? 

Evo par stvari koje su meni baš značile: 

• Jasno radno vreme: Trudim se da svaki dan počnem i završim u isto vreme. Kad završim, ne proveravam Teams, ni mejlove. 
• Moj mali “ofis”: Nemam posebnu kancelariju, ali imam jedan sto koji koristim samo za posao. Kad ustanem odatle, znam da sam završila. 
• After work rutina: Bilo da je to šetnja, kafa s drugaricom, film, ili samo tišina – svaki dan posle posla radim nešto samo za sebe. 
• Prihvatim da nije svaki dan savršen: Nekad balans nije idealan, i to je u redu. Bitno je da se vraćam na ono što mi prija. 

Na kraju dana, balans nije nešto što se postavi jednom zauvek. To je nešto na čemu se stalno radi. I najvažnije, ne postoji univerzalna formula. Svako ima svoj ritam i svoje granice. Bitno je da ih prepoznaš i da ih, koliko god možeš – poštuješ.